CLDT dan 82: Vaganski vrh (1684) – Kilometar 1720: dobro jutro, ne tako dobar dan

Noć je bila pomalo vjetrovita, ali ništa što čepići za uši i Big agnes ne bi riješili. Imao sam i spooky situaciju, ali o tome drugom prilikom.

Kao i uvijek, sat je zvonio u 5, a ja sam odgađao i odgađao.

Napokon sam i krenuo prema Svetom brdu. Prvo se valjalo spustiti s Vaganskog, naravno. Sreo sam tada i dva planinara na pokušaju osvajanja VPP-a, a malo poslije njih i veselu ekipu na čelu sa Stjepkom. Baš su mi popravili jutro svojom pozitivom.

Nakon x vremena, dosegao sam i Sveto brdo. Prethodio mu je gadan uapon, ali uspio sam. Bijaše jako vjetrovito. Dakle, od Zavižana do Svetog brda mi je trebalo tri dana i tri sata.

Silazak je bio jednako strm pa su noge vibrirale. Stigao sam na Dušice, ali sam se zamislio i promašio put. To uvijek znači vraćanje, a što je bila uvertira u ono što je slijedilo.

Vrativši se prošao sam sklonište Dušice i uputio se prema Libinju. Teren je postao očajno naporan, prepun kamenja i kamenih ploča, a markacije su postale slabo uočljive. Ipak, došao sam do boljeg terena, ali onda sam opet izgubio marku. Nalazio sam se u rupi tako da sam morao samo gore. Na jedvite jade sam došao do staze. Bilo je iznimno vruće, a ja sam mislio da se nikada neću izvući iz ovog klanca.

A moje lijeve strane je osvanuo i kontejner preuređen u sklonište. Na prvi sam mah pomislio da nema vode, ali šterna je spremno čekala.

Skuhao sam si tu i obrok jer je bilo vode, a kako bih kasnije što duže mogao hodati. A onda je trebalo i krenuti. Uskoro i km marker 1700. Jedva sam se natjerao da stanem, napravim ga i fotografiran.

Uspeo sam se na, čini mi se da se to zove majstorsku cestu i njome meandrirao Velebitom. Vidjeh i Tulove grede, no moje je raspoloženje potonulo, a slušajući radio i najmanje bi me stvari emotivno pogađale. Čudno.

Oko 21 sat sam usred šume našao kampiralište. Ništa posebno, samo prepuno životinja. Bilo mi je sve ravno i zaspao sam ko klada.